Prvenstvo prolaza je deo saobraćaja koji najviše obara kandidate na teorijskom testu i istovremeno stvara najviše nesporazuma na ulici. Problem je skoro uvek isti, ljudi pamte pojedinačne situacije umesto da nauče redosled po kome se odluka donosi. Kada se taj redosled razume, svaka raskrsnica u Beogradu postaje čitljiva u nekoliko sekundi, bez nagađanja i bez oklevanja koje pravi zastoje.
Odluka se donosi po jasnoj hijerarhiji, od najviše prema najnižoj. Prvo se gleda znak ili naredba ovlašćenog lica koje reguliše saobraćaj, jer policajac na raskrsnici ima jaču snagu od svega ostalog. Zatim se gleda svetlosni saobraćajni znak, dakle semafor, pa saobraćajni znak postavljen uz put, i na kraju opšte pravilo desne strane. Ako se ovaj niz nauči kao stepenice, nijedna raskrsnica ne može da vas iznenadi, jer se uvek ide odozgo prema dole i zaustavljate se na prvom nivou koji postoji.
Pravilo desne strane važi samo na raskrsnicama gde nema ni semafora ni znakova prvenstva, dakle na raskrsnicama jednakih puteva. Tada prednost ima vozilo koje vam dolazi sa desne strane, a vi imate prednost nad onim koji vam dolazi sa leve strane. Takvih raskrsnica ima izuzetno mnogo u stambenim naseljima, u ulicama na Karaburmi, Mirijevu i Zvezdari, gde se često javljaju bočni sudari upravo zbog nepoznavanja ovog pravila. Pravilo se ne primenjuje po veličini ulice ni po broju vozila, već isključivo po tome da nema znakova.
Trougao okrenut vrhom nadole znači ukrsti se sa putem sa pravom prvenstva prolaza, dakle propuštate sve sa puta koji sečete. Osmougaoni znak sa rečju stop obavezuje na potpuno zaustavljanje, i to ispred zaustavne linije, a ne samo na usporavanje. Žuti romb označava put sa pravom prvenstva prolaza, što znači da vozila sa bočnih ulica propuštaju vas. Znak sa širom crnom linijom i uskim bočnim crticama pokazuje oblik raskrsnice i koji krak je prioritetan, i on je čest izvor grešaka na testovima.
Da, i to je pravilo koje mnogi početnici zaborave u vožnji, mnogo češće nego na testu. Kada dva vozila dolaze iz suprotnih smerova, a jedno ide pravo dok drugo skreće levo, prednost ima vozilo koje ide pravo. Isto pravilo se primenjuje i na semaforu bez posebne strelice za levo, gde zeleno svetlo dozvoljava ulazak u raskrsnicu ali ne daje prednost. Vozilo koje skreće levo takođe propušta pešake i bicikliste koji prelaze ulicu u koju skreće.
Zelena dopunska strelica dozvoljava kretanje u označenom smeru dok je za ostale smerove upaljeno crveno, ali uz obavezu da se propuste svi učesnici koji se kreću po svom zelenom. Trepćuće žuto svetlo znači da semafor ne reguliše raskrsnicu i tada se prelazi na sledeći nivo hijerarhije, dakle na znakove ili na pravilo desne strane. Puno žuto svetlo znači zabranu ulaska u raskrsnicu, osim ako je zaustavljanje već nemoguće izvesti bezbedno. Crveno sa žutim najavljuje zeleno i nije dozvola za polazak.
Vozilo koje ulazi u saobraćaj sa parkinga, benzinske stanice, dvorišta, poljskog puta ili sa bilo koje površine koja nije put nema nikakvo prvenstvo. Ono propušta sve učesnike na putu u koji se uključuje, uključujući i pešake na trotoaru koji prelazi. Isto važi i kada vozilo kreće posle parkiranja uz ivičnjak, jer se tada uključuje u tok saobraćaja. Ovo pravilo često nedostaje kandidatima jer se u praksi mnogo krši, pa se stvara pogrešna slika o tome kako treba.
Tramvaj se u pravilima tretira posebno jer se kreće po šinama i ne može da menja putanju ni da naglo koči kao automobil. Na raskrsnici jednakih puteva tramvaj ima prednost nad vozilima čak i kada dolazi sa leve strane, a vozilo koje skreće preko šina ga uvek propušta. U Beogradu to praktično znači da na trasama sa tramvajem, poput pravca prema Ustanickoj i Karaburmi, skretanje preko šina zahteva dodatnu proveru pre nego što se uđe u manevar. Kod izlaska iz tramvaja putnici se propuštaju kada nema ostrva za pešake.
Prvenstvo prolaza ne postoji samo između vozila. Pešak na obeleženom pešačkom prelazu ima prednost i vozilo je dužno da se zaustavi, a ne samo da uspori i provuče se. Kod skretanja desno ili levo, pešak koji prelazi ulicu u koju skrećete prelazi po svom pravu prvenstva, i to je jedna od najčešćih grešaka na ispitu iz gradske vožnje. Deca, starije osobe i osobe sa invaliditetom traže dodatno predviđanje, jer se njihovo kretanje teže procenjuje.
Mnoge raskrsnice u starijim delovima grada imaju parkirane automobile do same ivice, pa se bočna ulica ne vidi dok se nos vozila ne pomeri napred. Postupak koji koriste instruktori naziva se ulazak u dva koraka, gde se vozilo prvo zaustavi na liniji, pa se veoma sporo pomeri do granice preglednosti i tek onda donosi odluka. Brzina u tom trenutku mora biti tako mala da se zaustavljanje izvodi trenutno. Nagli ulazak u nepreglednu raskrsnicu je najčešći uzrok bočnih sudara u gradu.
U saobraćaju postoji samo ono što je propisano, a ne ono što je dogovoreno kroz staklo. Kada vozač rukom pozove drugog da prođe iako po pravilima nema prednost, on preuzima na sebe procenu koju ne može da napravi, jer ne vidi motocikl koji dolazi drugom kolovoznom trakom niti biciklistu iza sebe. Zato se prednost nikada ne prepušta signalima improvizacije nego se poštuje redosled. Predvidljivo ponašanje je najveća usluga koju vozač može da učini ostalima na putu.
Umesto učenja slika napamet, radi se sledeće. Za svaku situaciju na testu prvo se pita da li postoji policajac, potom da li postoji semafor, potom da li postoji znak, i tek na kraju da li se primenjuje desno pravilo. Zatim se u okviru istog nivoa gleda smer kretanja, gde vozilo koje ide pravo prolazi pre onog koje skreće levo. Uz taj postupak i redovno rešavanje zvaničnih testova iz saobraćaja, pitanja o prvenstvu prestaju da budu problem i postaju najlakši deo ispita.
