Postoji izreka među motociklistima koju instruktori vole da ponavljaju kandidatima: „Obuci se za pad, ne za vožnju.” Zvuči grubo, ali sadrži svu mudrost o opremi. Za razliku od automobila, gde te štite karoserija, vazdušni jastuci i pojas, na motoru je tvoja oprema gotovo jedino što stoji između tebe i asfalta. Zato ekipiranost nije stvar stila niti dodatak za „prave” motocikliste – to je deo vožnje jednako bitan kao i znanje kako da zakočiš. U ovom tekstu prolazimo kroz svaki deo opreme i objašnjavamo šta zaista radi.
Kaciga je jedini deo opreme koji je zakonska obaveza, i s razlogom – štiti ono što se ne može popraviti. Pri izboru kacige važnije je da odgovara tvojoj glavi i da je propisno sertifikovana nego koliko izgleda. Mora da naleže čvrsto, ali bez bolnih pritisaka, i da se ne pomera kada zatreseš glavom sa zakopčanim kaišem.
Integralna kaciga (ona koja pokriva celu glavu i bradu) pruža najveću zaštitu i preporučuje se početnicima. Otvorene kacige (bez zaštite brade) su ugodnije po toplom vremenu, ali ostavljaju lice nezaštićeno. Bitno pravilo: kaciga ima rok trajanja i nakon svakog jačeg pada ide na otpad, čak i ako spolja izgleda neoštećeno – unutrašnji sloj koji apsorbuje udar tada više nije pouzdan.
Pri padu na motoru, koža na asfaltu nema nikakve šanse – zato motociklistička jakna i pantalone nisu obična garderoba. Kvalitetna oprema pravi se od materijala otpornih na abraziju (kožа ili izdržljivi tekstil) i sadrži protektore na kritičnim mestima: laktovima, ramenima, leđima, kolenima i kukovima. Ovi umetci raspoređuju i upijaju energiju udara tamo gde je najpotrebnije.
Početnici često misle da je dovoljna „obična jakna i farmerke”. Problem je što se obična tkanina pri klizanju po asfaltu pohaba za delić sekunde. Razlika između namenske i obične odeće pri padu nije estetska — to je razlika između ogrebotine i ozbiljne povrede.
Kada padaš, ruke ti instinktivno krenu napred da se zaštitiš – zato su rukavice neophodne. Štite dlanove, zglobove i prste, delove tela koji se najlakše povrede a najteže oporavljaju. Dobre motociklističke rukavice imaju ojačanja na dlanovima i zglobovima i čvrsto stoje na ruci. Pored zaštite, rukavice poboljšavaju i prijanjanje na komandama i štite od vetra i hladnoće, koje umaju da otupe osećaj u prstima.
Patike na motoru su loša ideja – ne štite članke i lako spadaju pri padu. Motociklističke čizme ili visoke cipele štite gležnjeve i stopala od uvrtanja, udara i opekotina od vrelih delova motora. Kod obuke je ovo posebno važno, jer noge često spuštaš na zemlju pri malim brzinama i manevrima.
Najopasnija navika koju motociklisti steknu jeste da opremu oblače „samo za duži put”, a za skok do prodavnice idu u majici. Statistika je nemilosrdna – veliki deo nezgoda dešava se baš na kratkim, poznatim relacijama, pri malim brzinama, kada je čovek opušten. Asfaltu je svejedno da li voziš pet kilometara ili dvesta. Pravilo dobrog motocikliste je jednostavno: ako sedaš na motor, oblačiš punu opremu. Bez izuzetaka.
Veliki broj nezgoda sa motociklistima dešava se jer ih drugi učesnici u saobraćaju jednostavno ne primete na vreme. Zato je deo bezbednosti i vidljivost – svetlije ili reflektujuće boje opreme, reflektujući detalji i uvek upaljena svetla danju značajno povećavaju šanse da te drugi vozač vidi. Na motoru ne voziš samo za sebe, već i protiv pretpostavke da te niko ne vidi.
Oprema nije trošak – to je investicija u jedini scenario u kome se nadaš da je nikad nećeš „iskoristiti”, ali u kom ti, ako zatreba, spasava telo. Dobar motociklista se prepoznaje po tome što opremu nosi i kad žuri, i kad je vruće, i kad ide „samo do tu”. U Auto školi TREF kod kandidata za A kategoriju od prvog časa gradimo upravo tu kulturu – da bezbednost počinje pre nego što upališ motor. Ako razmišljaš o A, A1 ili A2 kategoriji, tu smo da te naučimo da voziš pametno, a ne samo da voziš.
