Skoro svaki kandidat u auto školi prvo pomisli da je problem u njemu, a zatim posle nekoliko časova shvati da je problem samo u nerazumevanju kako kvačilo radi. Gašenje motora pri polasku, trzanje vozila i mučan zvuk menjača nisu znak da neko nema talenta za vožnju, već znak da noga još nije naučila da prati ono što motor traži. Kada se razume šta se dešava između motora i menjača, polazak iz mesta postane rutina koju obavljate bez razmišljanja.
Motor se okreće stalno, a kolovoz stoji na mestu, pa je potrebna neka spojnica koja te dve stvari može povezati postepeno. Tu ulogu ima kvačilo, koje se sastoji od dve ploče koje se pritiskom pedale razdvajaju, a otpuštanjem ponovo priljubljuju. Kada je pedala pritisnuta do kraja, motor i pogonski točkovi nisu povezani, pa se vozilo može držati u brzini bez pomeranja. Kada pedalu otpuštate, ploče se sve više hvataju i motor počinje da vuče masu vozila.
Motor se gasi u jednoj jedinoj situaciji, kada mu date više posla nego što u tom trenutku ima snage. Ako kvačilo otpustite naglo, cela masa vozila se odjednom veže na motor koji radi na najnižem broju obrtaja i motor stane, isto kao kada bi neko odjednom naslonio veliki teret na vas. Zato naglo otpuštanje kvačila gasi vozilo čak i kada gas držite. Rešenje nije više gasa nego sporije otpuštanje, uz kratku pauzu na mestu gde vozilo počinje da se pomera.
Zona hvatanja je vrlo mali deo hoda pedale u kome se ploče delimično dodiruju i u kome se prenosi samo deo snage motora. Prepoznaje se po tri znaka, zvuk motora se malo produbi, obrtomer padne za nekoliko stotina obrtaja i vozilo lagano krene napred. Vežba koja najbrže pomaže je da na ravnom platou, bez gasa i sa čistim mestom ispred sebe, pedalu otpuštate milimetarski i zaustavite nogu u trenutku kada vozilo krene. Držite je tu nekoliko sekundi, pa ponovo pritisnite, i to ponovite dvadeset puta zaredom.
Na uzbrdici gravitacija radi protiv vas, pa je potrebno više snage motora nego na ravnom. Postupak je uvek isti, ručna kočnica ostaje podignuta, prva brzina je ubačena, kvačilo se otpušta do zone hvatanja i gas se povećava do oko dve hiljade obrtaja, a zatim se ručna kočnica polako spušta. Ako se vozilo malo spusti nazad, to znači da je ručna spuštena pre nego što je motor preuzeo teret. Danas mnogi automobili imaju pomoć pri polasku na usponu, ali sposobnost da to uradite bez pomoći ostaje osnovna veština.
Brzina se menja da bi motor radio u opsegu u kome ima snage i u kome ne trpi. Kao praktično pravilo za gradsku vožnju važi da se druga brzina ubacuje oko dvadeset kilometara na čas, treća oko četrdeset, četvrta oko pedeset pet, a peta na otvorenom putu iznad sedamdeset. Bolje merilo od kilometara je zvuk motora i obrtomer, jer motor koji zavija traži višu brzinu, a motor koji trese vozilo traži nižu. Ruka na menjaču se drži samo tokom promene, jer stalno naslanjanje šake troši ležajeve.
Ako se brzina teško ubacuje, u devedeset odsto slučajeva kvačilo nije pritisnuto do kraja. Kod paljenja iz mesta u prvu brzinu problem se javlja i kada vozilo još ima malu inerciju napred, pa tada pomaže da se pedala kvačila pusti na trenutak i ponovo pritisne. Grub zvuk pri ubacivanju druge brzine u toku vožnje često znači prebrzo pomeranje ručice dok se obrtaji nisu izjednačili. Menjač nije nešto što treba silom uterivati, jer ručica sama upada kada su uslovi ispunjeni.
Držanje noge na kvačilu tokom vožnje, čak i lagano, drži ploče u delimičnom kontaktu i one se troše mnogo brže. To se u struci naziva poluspojeno stanje i posledica je pregrevanje, karakterističan miris paljevine i skupa zamena. Isto važi i za držanje vozila na kvačilu u koloni na usponu umesto na kočnici. Noga se posle promene brzine vraća levo od pedale, na deo poda predviđen za odmor stopala.
Kada gas otpustite a brzina ostane ubačena, vozilo se samo usporava jer ga motor zadržava. To je kočnica motorom i ona je korisna na dugim padinama, gde stalno pritiskanje pedale kočnice može dovesti do njihovog pregrevanja i slabljenja. Na spuštanju sa Karaburme prema kejevima ili na bilo kojoj dužoj nizbrdici, niža brzina drži vozilo mirnim bez stalnog kočenja. Vožnja u leru nizbrdo je zabranjena i opasna, jer u tom režimu vozilo nema kontrolisano usporavanje.
Prva greška je previše gasa uz naglo kvačilo, što daje trzaje i škripu guma. Druga je premalo gasa uz previše sporo kvačilo, što gasi motor. Treća je pogled u pedale umesto u put, jer stopala moraju naučiti položaj bez kontrole očima. Četvrta je preskakanje brzina nadole pri usporavanju, umesto smanjenja pritiska na gas i pravovremenog kočenja. Peta je nervoza posle svakog gašenja motora, koja ubija koncentraciju za sledeći pokušaj.
Najbolje napreduju kandidati koji jednu stvar ponavljaju do automatizma. Prvi deo vežbe je polazak iz mesta bez gasa na ravnom, drugi deo je polazak sa laganim gasom i vožnja pedeset metara u prvoj brzini, treći deo je zaustavljanje i ponovni polazak deset puta zaredom. Zatim se dodaje prelaz iz prve u drugu i nazad u prvu bez zaustavljanja. Posle pola sata takvog rada, noga zna zonu hvatanja mnogo bolje nego posle dva sata vožnje po gradu bez ponavljanja.
Vozila sa automatskim menjačem uklanjaju najveći deo početnih problema, jer nema kvačila ni promene brzina. Treba znati da vozačka dozvola za B kategoriju položena na vozilu sa automatskim menjačem u Srbiji nosi ograničenje na vozila sa automatskim prenosom, pa se manuelni menjač posle ne može voziti bez dodatnog polaganja. Ako se planira vožnja različitih vozila, porodičnog automobila, službenog vozila ili kombija, obuka na manuelnom menjaču je dugoročno praktičnija.
Iskustvo instruktora pokazuje da se kod većine kandidata rad sa kvačilom stabilizuje između trećeg i šestog časa vožnje, a osećaj postaje potpuno prirodan negde oko petnaestog. Do tada, svako gašenje motora je samo informacija da je noga otišla brže od motora, ništa više. Kandidati koji mirno reaguju na grešku i odmah ponove postupak napreduju dvostruko brže od onih koji se nerviraju. Kvačilo je veština kao vožnja bicikla, deluje nemoguće dok se ne uhvati, a posle se više nikada ne zaboravlja.
